У српском Ослобођењу, издање за 5. јануар 1998. године изашао је текст Д. Вукојичића о фудбалским талентима, тада једног од најјачих тимова Републике Српске-соколачког Гласинца.
Ријеч је о играчима који су јако познати свим љубитељима фудбала са ових простора, па се овим чланком насталим прије скоро 20 година подсјећамо спортског ентузијазма у послијератним годинама.
ОНИ ДОЛАЗЕ
“Ништа на свијету нема љепше него кад имате 17 година а играте у шампионској постави Гласинца”.
То нам у глас рече млађани трио Никола Лучић (1979), Огњен Крешталица (1979), И Младен Јованчић (1980). Играчи за велики респект и поштовање, што они пруженим играма и заслужују.
Истина, Јованчић је имао тежу повреду па је ове јесени одиграо мало утакмица али после рехабилитације противнички голмани ће да стрепе од овог тобџије. Младен је ове године дошао из Фудбалског клуба Славија у редове Гласинца и ако сва тројица имају право да наступају за омладинце, да покаже све што зна, али сви у клубу се надају и вјерују да после санирања повреде ће бити један од главних ослонаца у екипи.
Огњен Крешталица је такође овогодишња принова Гласинца.Популарни “Брат” како га прозваше саиграчи због његове узречице поникао је у Сарајеву да би прешао у Борац из Чачка а онда “Ваљда вођен инстиктом дошао сам на Соколац у шампионски Гласинац”, рече нам Огњен. Као и Јованчић одушевљен је пријемом и срдачношћу Сокочана. Борац какав се ријетко среће игра подједнако добро и лијевог бека и штопера, а и лијево крило па му у шали на тренингу кажу да је можда још бољи и голман. Овај скромни момчић, великих фудбалских могућности кроз весели ,још увијек дјечијиосмјех, само одмахне руком. Поред доброг скока и играња главом те одличних продора по лијевој страни овом фудбалеру се може приписати и велика борбеност и велико фудбалско срце.
Никола Лучић је за разлику од Младена и Огњена, дијете Гласинца у којем је прошао све селекције од пјетлића до првог тима. Прву утакмицу је за први тим Гласинца одиграо са 15,5 година са специјалним љекарским прегледом. Тако и данас тешко да се може замислити стандардна постава без Николе. Тих и миран момак којем је у срцу само фудбал, каже да није вјеровао да ће доћи и тај дан када ће заиграти за први тим. Истина је да га не краси нека претјерана висина, али мишићави везиста Сокочана својим дриблинзима и лоптама “од ноге до ноге” излуђује противника.
У игри са својим вршњацима је непрелазан и тада заигра за своју душу док у првом тиму стриктно поштује упуства тренера ,а неријетко се деси и да буде чувар најбољег играча противничке екипе. Играјући за омладинску репрезентацију Републике Српске није остао непримјећен и већ сада око овог скромног момка се за њега играју велике игре. Наиме, послије Боксита из Милића, Напретка из Крушевца, сада се јавила и Младост из Апатина која дуже вријеме прати развој овог спортисте и упорна је у намјери да види Лучића у својим редовима. Шта ће бити и да ли ће Гласинац“остати без овог једног од најталентованијих играча, остаје да се види.
Било како било, једно је сигурно да ове одличне спортисте, поред њиховог вансеријског талента, краси и велика скромност и ненаметљивост ван терена, а на терену то су беспоштедни, али фер борци.
