Опет је један мајски дан подигао на ноге Соколац. Опет је то била субота. Овога пута, субота 25.мај 2002.године, била је дан када је здање хотела „Романија“ било просто опсједнуто оним што су жељели да виде, тридесет седму генерацију матураната соколачке Средње школе.
Све је подсјећало на дочек неке спортске екипе која се враћала након освојене златне медаље на великом такмичењу.
И прије један час на тренутак доласка матураната, формиран је прави шпалир. Остављено је само простора за долазећу колону. Сви су имали жељу да заузму што бољу позицију за осматрање. Мајке и очеви са истом количином треме као и њихови кћери и синови у свечаним одорама.
Кренуло је – аплаузи оних што су прошли матурску радост и оних који то тек треба да пробају, најавили су долазак младића и дјевојака испуњених узбуђењем.
Осмјеси, руменило, несигурни кораци у блиставим одјелима и распјеваним тоалетама, брижљиво бираним у велеградским бутицима или шивени најбољом мајсторском руком. Као да су слављеници жељели да што прије умакну у хотелски простор, да се склоне од погледа родитељских, пријатеља, суграђана. Тамо чекале су их очи видео камере и објективи фото апарата, да се радост овјековечи за албуме сјећања.
Аплаузи професорима, исти су за све, и за оне строге и оне блаже и попустљивије. У оваквим пригодама исто размишљају одликаши и они којима школске обавезе нису биле у првом плану. Заборављају се неспоразуми, хировитост, тврдоглавост, јединице, казне, бјежање са наставе, неоправдани часови. Све је опроштено и остало да се памти као нешто што увијек приличи младости и карактерише средњошколско школовање, подсјећа на вријеме младалачких немира, бунтовности, пренагљених одлука, сазријевања…
„Није ово час хемије, ни математике, зато: Умирите на тренутак. Тихо за вас пред којима се вечерас отвара младост широка“, говорила је стихове Мике Антића млада водитељка програма Љиљана. Потом, хук младости, до неба.
Пред микрофоном је био директор Средње школе „Соколац“ Стака Боровчанин. Топле и надахнуте ријечи просвјетара:
„Желим вам да остављени траг у нама и сигурност коју имате у себи премостите на другу обалу, а онда, камен по камен, саградите мост преко кога ћете поново нама, преко кога ћемо ми до вас.“
И остали говорници, чија су матурска славља поодавно у сјећањима, били су инспирисани амбијентом. Тадашњи предсједник Скупштине Града Српско Сарајево Милован Бјелица, пожелио је да нова генерација матураната соколачке Средње школе настави традицију добрих студената на Сарајевском универзитету. Изразио је наду да ће се већина одлучити за школвање на кедном од 16 факултета овог универзитета на коме је дипломирало двадесет студената са соколачког подручја, од којих је је већи број стигло и до запослења.
Младости и будућности, како је истакао тадашњи замјеник начелника општине Соколац Миланко Пилиндавић, отворена су врата нових свјетова науке.
„Нека вам живот буде обасјан свјетлошћу“, рекао је Пилиндавић.
„Ступили сте на позорницу живота, а ја вам желим благослов у име Српске православне цркве, Митрополије даборбосанске и свештенства“, ријечи су протојераја Момира Васиљевића, који је у име митрополита Николаја, ученицима генерације Милијани Којић и Данијели Лучић, уручио дарове.
На ред су, наравно, дошли и тренуци када су гласно и свечано поменута имена најбољих ученика: Бошко Бошковић, Александар Ћајић, Маја Ђорђевић, Будимир Ковачевић, Дарко Голић, Наташа Неђић, Криста Радовић и Момирка Церовић. Све четири разреда завршили су одличним успјехом.
Ипак, и од њих било је бољих, оних истинских драгуља. Сокочанка Милијана Којић и Данијела Лучић из хан-пјесачке гиманзије, понијеле су епитет ученика генерације. У свим разредима, на крају сваке школске године, имале су само петице.
Услиједио је најјачи аплауз, када су најбоље примале признања од школе.
Професорски, проговорила је соколачке гиманзијалка, суви одликаш Милијана Којић. Захвалила професорима што су им помогли да озбиљно закораче у живот и својим другарима што су је бодрили у тренуцима када је губила вјеру у себе.
„Морамо се борити да би заузјели мјесто које нам припада“, зборила је дјевојка која ће, без сумње, успјешно корачати пољима науке.
Дирнуло је присутне и писмо искусног, и како ученици кажу, доброг професора физике и математике Томислава Сокановића. Професор није хтио пред микрофон. Његове ријечи пренио је тридесет седмој генерацији матураната ученик Дарко Голић.
„Ви сте наша снага и наша будућност“, стоји, између осталог, у писму професора који топло, родитељски и педагошки знање преноси на своје ученике.
Након церемоније и свечарских ријечи, кренуо је матурски музички маратон, по нотама коју само младост зна нагласити.
Објављено у 78.броју Соколачких информативних новина (мај 2002.)
