У Универзитетској болници Фоча, у недјељу, 7. фебруара, око 16 часова, у 75-ој години живота, преминула је Душанка Фржовић, мајка два погинула српска борца – Горана и Зорана.
Рођена је у Несесињу у роду Самарџића. Са својим Драгутином, такође Невесињцем, свила је породично гнијездо у Невесињу, да би, у оно вријеме велике сеобе у веће градове, стигла у сарајевске Неџариће, насеље у којем је до минулог рата живјело хиљаде Херцеговаца.
Радили су даноноћно Душанка и Драгутин, обезбиједили својим синовима услове за живот и школовање. Све је текло као у најљепшим сновима. Али, несрећа стиже изненада, као гром из ведрог неба. Почиње рат у граду испод Требевића. И Неџарићи су се нашли у паклу, на линији која је раздвајала српски од муслиманско-хрватског дијела Сарајева. У том безумљу породица Фржовић живјела је све до краја ратног вихора, на првој линији фрота.
Пред иконом и кандилом Душанка и Драгутин су молили за своје синове. Горан је био тек ушао у пунољество, а Зоран напунио 26 година. Нису дозволили родитељи да своје синове склоне у завјетрину, да се придруже дезертерима у Сибији и другим земљама, а били су свјесни да сваког тренутка могу црне вијести „закуцати“ на врата њиховог породичног дома.
Оно што су слутили и догодило се. У шестом јулском дану, деведесет друге, погинуо је Зоран. Непријатељски хитац га погодио на првој линији у родним Неџарићима.
Прошло је само мјесец дана од Зоранове смрти, а нова несрећа ударила је на дом Фржовића. Непријатељски снајпериста вребао је Душанку, мајку у црнини, пратио и пуцао. Кугла је прошла кроз груди. Догодило се то 28. августа, на Велику Госпојину. Потом лијечење и Творници „Жица“. Доктори рекли, уколико се за 24 часа не појави крв из уста, остаће жива. Душанка је цијелу ноћ рукама тражила крв на уснама. Молила Бога да смрт дође.
Шести децембар деведесет друге био је дан када су несрећни родитељи – Душанка и Драгутин почели живот тежи од смрти. У борбама за ослобођење Отеса погинуо је Горан. И ту језиву, најстрашнију вијест, издржало је срце родитеља. Срушио се свијет око њих. Како наставити даље без својих најмилијих , питали су се ојађени мајка и отац.
Потписи у Дејтону заустављају рат, престаје умирање, али почиње нова мука са сарајевске Србе. Креће болна сеоба српског народа. Из гробља у Влакову, гдје су Зоран и Горан почивали, ексхумирали су њихове посмртне остатке и пренијели у соколачки „Мали Зејтинлик“. По други пут их сахранили. На Сретење деведесет шесте њихови синови нашли су, коначно, мир у светом простору, тамо гдје почивају новомученици.
Могли су Фржовићи да остану у Сарајеву, али их ништа није могло зауставити да се настане у Сокоцу, у близини вјечног почивалишта њихових синова. Драгутин, нажалост, није то доживио, јер га је болест жестоко напала. У шестом дану јуна двије хиљаде друге смирио је своју овоземаљску муку и придружио се Зорану и Горану. Исте године Душанка је стигла у Соколац, гдје је непуних 14 година живјела за одласке на гробље, гдје се молила за душу својих синова. Продала је имовину у Сарајеву и у малом граду подно Романије купила стан. Туговала је и тиховала у „Романијској улици“, гдје су јој долазиле комшије, нови пријатељи и познаници. Ноћима није спавала, али своју муку није на друге преносила. Имала је снаге и за лагани осмјех, понеку досјетку, сиротињи помагала. Никада од власти ништа није тражила. Није ни знала гдје се налазе просторије Борачке организације, ни врата иза којих су свој посао обављали начелници општине. По томе је била јединствена.
И када ју је, прије петнасетак дана, болест приковала за постељу, било је то без јаука. Била је свјесна да се примиче дан када ће у вјечности загрлити синове и мужа, дан који је чекала скоро 14 година. Томе се радовала. Осјетили су то сви који су долазили да је посјете у Универзитетско-клиничком центру у Фочи. Очи је склопила пред смирај седмог фебруара.
Окупили су се јуче на „Малом Зејтинлику“ њени из Невесиња- брат Миливоје, братић Вељко, дјеверићи Радивоје, Милан, Момо, Младен и Здраво, њихове супруге и други из рода Фржовића и Самарџића, комшије из „Романијске“- Слободанка, Славко, Богданка, Илија, Таша, Љубо, Оља, Милка и други, представници Борачке организације општине Соколац , али и они који је нису ни познавали, да на вјечни починак испрате племениту мајку Српкињу.
Обасјало је сунце мермерне крстове на Војничком спомен- гробљу, као никада у фабруарском дану на Романији. У цркви „Свете Петке“ опијело је служио свештеник Мирослав Вујичић. Потом је уз звуке црквених звона и тихог вјетра ковчег кренуо до „цивилног“ дијела „Малог Зејтинлика“.
О човјековом животу на замљи и послије смрти говорио је духовник Вујичић.
– Смрт је свака изненадна. Живот је дар божији и увијек човјек за животом има наду. Помолимо се за Душанкину душу, да јој Господ Бог опрости гријехе, јер он једини може да опрости људима, да је усели у Царство небеско – ријечи су свештеника Вујичића.
У име Борачке организације РС, Борачке организације Сарајевско-романијске регије и Борачке организације општине Соколац говорио је Жељко Лалић, који је подсјетио да је Душанка Фржовић била храбра и поносна жена, да је и оне који нису осјетили посљедице ратних збивања тјешила у тренуцима слабости.
-Душанка је била жена која је често и нама у Борачкој организацији враћала вјеру у људе, никада није тражила помоћ, своју тугу и бол носила у себи, не преносећи је на оне који су је окруживали. Тражала је да дођемо, попијемо кафу и поразоварамо, што смо и чинили. Жељела је да наставимо борбу за остваривање права борачких категорија, али за себе није тражила ништа, што ју је издвајало од многих – рекао је Лалић.
Дјеверић Душанкин, Радивоје Фржовић, говорио је у име породице, најближе родбине покојнице.
-Крај живота Душанкин десио се давно. Она није могла да замисли живот без својих синова Горана и Зорана, који су погинули бранећи Републику Српску, заједно са својим рођаком Жељком, стрицом Милорадом и бројним другима. Драгутин није могао да се избори са тешком судбином па се убрзо придружио својим синовима, јер му овоземаљски живот није значио ништа без њих. Душанка, без обзира на кобну судбину, била јака и храбра, свјесна да мора мртве синове обилазити, чувати њихове вјечне куће, као и гроб свога Драгутина. Била је драга и једноставна жена, што су често истицале њене комшије. Правило њеног живљења није било показати да пати и трпи. Понакад би рекла: „ Не могу ја свој бол и тугу преносити на родбину и саговорника“. Она је имала снагу носити трпљење и побјеђивати сваку патњу, у чему је, може се рећи, била јединствена – рекао је Радивоје, који је захвалио општинској власти, Борачкој организацији општине Соколац, Душанкиним комшијама и особљу Универзитетско- клиничког центра Фоча, које је показало посебну хуманост приликом њеног лијечења у овој здравственој установи.
