И данас му кроз мисли пролазе ријечи баке Руже у тренуцима када је напуштао родне Попове и отиснуо се у незвијесност, преко „баре“, тамо далеко, у туђину, њему далек и непознат свијет. Рече му тада брижна бака: „Сине мој, иди. Иди! Али, не заборави своје коријене. Иди добрим путем и држи се стаза праведних. Уздај се у Бога и склањај се од зла.“
СРЕЋА У ЈЕДИНСТВУ И ЉУБАВИ
Преко четири деценије Слободана Павловића прате бакине ријечи, њен брижни поглед и стрепња. Није је изневјерио. Кренуо је стазама праведника, спасио се од злих насртаја и није заборавио своје коријене. Долази Слободан у свој завичај. Његова супруга Мира и он искрено желе помоћи свом роду и завичају. Говоре то њихова велика дјела у његовој Семберији – изградња града „Слобомира“, Павловића моста, Слобомир универзитета… У друштву бизнисмена из САД-а Слободан је посјетио недавно и Соколац, гдје је разговарао са начелником општине Милованом Бјелицом и његовим сарадница. Има силну жељу да помогне у развоју Сарајевско-романијске регије. Пристао је са примјетном радошћу да говори за новине Општине Соколац.
Ви сте један од оних који долазе из далека свијета у завичај са искреним намјерама да помогнете.
– Моја супруга мира и ја живимо за свој народ. Немамо дјеце, али смо срећни што можемо помоћи. Желимо да ову земљу промијенимо, да се народ запосли, да нам учевна младост не одлази у туђину. Ово је земља лијепа и богата. Желим да будемо економски јаки као и запад, али и богатијИ. Ако будемо јединствени и сложни све можемо урадити. Данас се и не сјећам свих детаља из времена кад сам почео да слажем капитал, али никад нисам заборавио одакле потичем и одакле сам пошао у живот.
У реализацији својих идеја имате снажну подрушку супруге Мире.
-Живот у туђини ме је научио да је највећа срећа јединство у љубави, могућност да се другоме у невољи помогне и да се учини нешто за свој народ. Највећи ослонац и разумијевање у животу добијам од супруге Мире, без које не бих успио. Нас двоје, с поносом и снажним осјећањем патриотизма, радимо за свој народ. Наша је преокупација да градимо за будућност. Већ се то може видјети у Семберији – премостили смо Дрину тамо гдје то до сада нико није, имамо банку која ради за наш народ, расте и град Слобомир, а ту је и Универзитет. У мом родном селу Попови саградили смо споменик Иву од Семберије и цркву. Улажемо у нашој земљи, мада је њен законски систем недовољно сигуран. Давно сам пребродио страх. Не плашим се ничега. Кроз оно што изградимо и оставимо будућим генерацијама у насљеђе, моја супруга и ја ћемо живјети и постојати. Тако ћемо и смрт побиједити.
Ви сте тамо гдје је то изузетно тешко учинити своје снове претворили у стварност. Како сте успјели? О томе говори и садржај ваше књиге „Како до успеха“, која је 1999.године штампана у Чикагу.
– У новембру 1970. године дипломирао сам на Норт Вестерн Универзитету у Чикагу. Добио сам звање електроинжењера. У тој струци сам се задржао само пет година. Радио сам за 160 долара недјељно. Трагао сам за нечим бољим. Доквалификовао сам се за рад на промету са некретнинама, са допунским радним временом. Радио сам два посла, а у послу са некретнинама зарађивао више него универзитетски професор. Први храбар потез био је куповина куће са шест апартмана. Имао сам двије хиљаде долара уштеђевине, двије хиљаде сам позајмио од мог брата Вукашина, четири хиљаде од Мириних родитеља и четири хиљаде од брокера за кога сам радио. Зграду сам платио 60 хиљада долара, реновирао и послије шест мјесеци продао сам је самом себи за двоструко већу цијену. Тако сам могао да вратим дугове и да купим нову зграду од 38 апартмана. Врло је важно да се куће не продају, већ да се држе да се саме исплаћују. Почео сам да купујем једну по једну зграду. Тако је посао почео да цвјета, да се развије до неслућених размјера. Никада нисам директоровао. Дан ми је почињао у шест сати ујутро и завршавао се послије поноћи. Радио сам све послове; од чистача, набављача менаџера, до преговарача, равноправног саговорника и партнера сваког великог америчког бизнисмена. Када сам 31. августа 1965. године слетио на њујоршки аеродром, изашао из авиона, заклео сам се сам себи: – Ја се овдје морам успјети! Тако је и било.
ИСКУШЕЊА НА ПУТУ ДО УСПЈЕХА
Имали сте и много искушења на путу до успјеха. Можете ли нам рећи нешто о томе?
– Био сам чврст, упоран до фанатизма, ништа ме није могло спријечити од настојања да успијем. Чак ни један дуг судски процес, у коме сам, током пуних пет година, морао да се браним од злих људи и неправедних оптужби. Тада сам осјетио сву страхоту људске пакости и мржње. Успио сам да докажем своју невиност и поштење. Треба рећи да и у нашем народу има и мржње. Чим један од нас крене напријед, нађу се они који ће његова дјела омаловажити, подметнути му ногу. Да сам гледао на такве, не бих ништа урадио. Морам поменути и оно што сам доживио у тренуцима када сам мојим Семберцима говорио да ћу изградити мост преко Дрине. Један од њих ми, с прилично злобе, рече: „Ако ти то урадиш, ја ћу лећи на мост и пустити да ме први аутомобил прегази“. Наравно, насмијао сам се на ту лудост и успио у својим намјерама. Мост је изграђен. Било је и радости у тренуцима када је ћуприја премостила Дрину и отворена за саобраћај, али није било оног који је био убијеђен да причам празну причу. Мене прате оне Божије „Опрости им, не знају шта раде.“
Са вама је недавно у Соколац дошао и ваш пријатељ из Америке, ваш пословни партнер, човјек који има жељу да улаже на подручју Сарајевско-романијске регије.
– Ријеч је о бизнисмену Соннy М. Кхалилу, човјеку који је постигао запажене резултате на више поља. Сарађивао је и са мојом компанијом „Слобомир“. Он има озбиљан тим људи који посједују огроман капитал и праве велики профит. Кадри су и на ове просторе, ако пословна клима буде повољна, уложити милионе долара.
Помињали сте, и изградњу аеродрома на Романији. Та идеја је присутна више од двије деценије, али никако да доживимо тренутак почетка изградње ваздушне луке на овом високом простору.Ђта нам можете рећи о вом пројекту?
-Поново смо актуелизовали питање изградње аеродрома на Романији. Најважније је одредити циљ, оно што желимо постићи. Ићи корак по корак. Темељно прићи сваком задатку. Деценијама се прича о изградњи аеродрома на овом простору. И то је могуће остварити ако постоји јединство и жеља да се уради. И држава мора помоћи и, вјерујем, уколико се крене озбиљно у овај посао, то ће се и десити. Треба политику искључити, она мора бити далеко од бизниса. Компаније мог пријатеља и моје ускоро би требало да добију све податке о ономе што је рађено када је ријеч о плановима везаним за изградњу аеродрома. Након тога могуће је кренути у тај посао, инвестицију која би омогућила посао великом броју људи. Обишли смо и локалитет на којем је требало да се гради аеродром. Све је то снимљено и ускоро ће се знати колико је интересовање мог пријатеља из Америке за поменуту инвестицију. Изградња аеродрома, захтијевала би и изградњу хотела, спортских терена и других објеката. Врло је важно да се на вријеме добију све потребне дозволе. Ово је висораван, идеалан простор за изградњу ваздушне луке.
Већ дуже вријеме заговарате и изградњу мљекаре на Романији. Да ли се нешто дешава на овом плану?
– О томе сам говорио прије пет година. Постоји потреба за једним таквим прерађивачким капацитетом, јер је на подручју Сарајевско-романијске регије могуће произвести преко осам милиона литара млијека годишње. Свако пољопривредно газдинство на овом подручју може да се укључи у производњу млијека, али људима треба помоћи да крену у овај посао. Моја је банка спремна да омогући повољна кредитна средства будућим фармерима.
Било је проблема у реализацији ваших идеја и у Семберију, у вашем родном крају. Како сте се носили с њима?
– Проблема има увијек. Да их нема, не знам како би живјели. Највише проблема доноси политика. Она раздваја људе, а када је то присутно нема напретка у било ком послу. Није демократија ако људи на власти форсирају оне који припадају владајућим партијама, а жигошу опозицију. Није добро да опозиција критикује све, па и оне потезе који су добри. Нажалост, присутни су и једни и други примјери у Српској. Са таквим нејединством није могуће ићи напријед. Међутим, ја сам упоран. Често чекам и по пет-шест година да би реализовао неку своју идеју. Тако сам радио и у својој Семберији, гдје је такође било опструкције. Вјерујем у будућност, надам се да ћемо бити отворенији, конкретнији и искренији у својим намјерама, али и да ће политика изгубити своју доминацију.
ПАВЛОВИЋ: ТРЕБА НАУЧИТИ И ГУБИТИ
Овај угледни бизнисмен каже како до радости у животу воде два пута: један је вољети, а други радити.
„Никада нећеш успјети ако не волиш сваког човјека, ако од њега не створиш пријатеља. Мораш радити посао који волиш. Покушавамо Мира и ја да научимо наш народ да воли, да ради, да зарађује и да прави паре. Требало би научити људе да зарађени новац за њих прави профит. Није важно колико пара у животу зарадиш, већ колико сачуваш. До успјеха се стиже ако имате јасну визију и одређен, дефинисан и добро прорачунат циљ. Најсрећнији би био да могу да дам добар посао сваком незапосленом у нашем народу, да им покажем како могу да раде и да се воле. Треба научити и губити“, додао је Павловић.
