Након краће и тешке болести, прекјуче је, у 63. години живота, преминуо Боро (Рада) Паунић, човјек који је пуне четири деценије, као играч, тренер , секретар и директор, био везан за Фудбалски клуб „Гласинац“.
Фудбалска прича друге генерације Паунића у Фудбалском клубу „Гласинац“ почиње од Бора, који је прву званичну утакмицу одиграо са шеснаест и по година. Било је то 1967. године на сарајевској Грбавици против „Саобраћајца“. Утакмица је завршена резултатом 2:2. Тренер Ивица Иџотић замијенио је талентованог Паунића, али то није било због слабе игре.
Био је Боро, познати стручњаци су говорили, велики таленат и велики играч. Једнако добро се сналазио на мјесту крила, центарфора и у везној линији. Знао је заиграти и задњег у одбрани. У шалио је говорио – да само није играо на мјесту голмана. Старији љубитељи фудбалске игре у Сокоцу и на ширим просторима га памте по продорима, дриблингу, тренуцима када су око њега, као на леду, падали противнички играчи, дугим прецизним пасовима, головима, свему што је красило расног фудбалера.
Тражили су га, наравно, велики клубови. Био је 1968. године на проби у ФК „Сарајево“. Задовољио је стручњаке тадашње шампионске екипе, али није заиграо за тим са Кошева. О томе је нерадо говорио. Тресао је мреже и публику дизао на ноге, играјући за сарајевску „Искру“, али срце му је било увијек на „Бари“, гдје је као играч провео пуних 14 година.
Није водио статистику колико је одиграо утакмица и постигао голова. Посебно му је у сјећању остаo сусрет са екипом „Устиколине“, када је „Гласинац“ славио побједу 19:2. Боро је тада дао осам голова.
Права посластица биле су му утакмице са „Радничким“ из Горажда. Најчешће су то били куп сусрети. Редовно је Горажданима давао голове.
Како је говорио, посебну инспирацију имао је у сусретима са тимовима који су били у вишем рангу од његовог „Гласинца“.
Са активним играњем фудбала завршио је 1979. године, када је „Гласинац“ добио нови стадион. Након тога, завршава тренерску школу и посвећује се тренерском послу. У току 1981. године постаје шеф стручног штаба „Гласинца“, када је соколачки тим био члан Регионалне лиге – група југ. Био је и први професионални директор у „Гласинцу“. Обављао је и дужност генералног секретара клуба, а прије одласка у пензију, заокружио је четири деценије спортског живота у „Гласинцу“.
Обављао је дужност потпредсједника Скупштине општине Соколац, командира Полцијске станице Соколац, радио у СИЗ-у здравственог осигурања, али никада није прекидао везу са фудбалом и својим „Гласинцем“.
Пензионерске дане проводио је с породицом ,у друштву пријатеља, са којима је водио спортске разговоре. Био омиљен у друштву, први када на забави крене пјесма. Кажу , да није живот посветио фудбалској лопти, могао је постати познато име у свијету добре старе народне пјесме.
Добио је Боро бројне битке на фудбалском терену и ван њега, али болест није могао побиједити. Напала га је подмукло, ненадано, у тренуцима када је, коначно, могао више времена посветити породици.
У присутву великог броја најближих сродинка, родбине и пријатеља, Боро је сахрањен јуче на Градском гробљу у Сокоцу.
Опраштајући се од Бора, свештеник Милорад Љубинац је рекао да је он изданак породице Паунић, која се препознаје по поштовању моралних принципа и чојштва.
-Боро је био частан човјек, спортиста, предан радник кога су поштовали и уважавали. Такав је остао све до смрти, што карактерише људе из његовог рода, рекао је Љубинац.
Отишао је Боро, легенда соколачког фудбала, човјек чије ће се име вјечно помињати у његовом Сокоцу, подно Романије.
Нека му је лака тврда романијска земља у гробљу на Грацу, чији се темељи наслањају на порту знамените богомоље – цркве „Светог пророка Илије“.
