Заштитна археолошка истраживања локалитета Црквина, Бјелосављевићи

Општина Соколац по свом културно-историјском наслијеђу спада у ред богатијих општина Републике Српске. Општина се може похвалити дугом традицијом истраживања културно-историјских споменика која су започета прије више од 130 година доласком Аустро-Угарске управе у Босну и Херцеговину. Управо откриће богатих гробних хумки на Гласинцу привукле су пажњу шире стручне јавности, а са оснивањем Земаљаског музеја почела си и систематска истраживања, махом праисторијских локалитета. Богата колекција праисторијских, али и античких и средњовјековних налаза данас је похрањена у Земаљском музеју и природњачком музеју у Бечу. Са мањим прекидима археолошка истраживања, као и обимна теренска рекогносцирања са циљем утврђивања историјских споменика трајала су од краја 19. вијека све до почетка грађанског рата у БиХ.

У том цјелокупно периоду није се јавила идеја о стварању локалних музејских збирки која би свједочила о историјском континуитету и регионалном културном благу, већ је у складу са тадашњим музејским дјеловањем вршена централизација музеалија. Па тако богату колекција налаза, укључујући и свјетски позната гласиначка колица можете видјети тек ако одете у бечки природњачки музеј. Нови трендови у последњих пар деценија инсистирају на локалној презентацији како непокретних тако и оних покретних културних добара.

Након потписивања Дејтонског мировног споразума, као основе новог Устава, извршена и је реорганизација и нова територијална организација дјеловања културних институција у Босни и Херцеговини. Влада Републике Српске са својим институцијама, Министарством културе и просвјете, Музејом Републике Српске и Заводом за заштиту споменика културе РС, постали су главни стубови заштите споменика културе на подручју РС. Ипак послије више од 20. година свога дјеловања јављала се мала заинтересованост за истраживање културно-историјског наслијеђа Сарајевско-романијске регије. Сходно томе археолошка истраживања никад нису обављана од оснивања ових институција на наведеном подручју. Данас највећу препреку у истраживању културно-историјског наслијеђа представља податак да између Бијељине и Требиња не постоји регионална музејска инстутиција, нити подручна јединицa Завода за заштиту споменика која би вршила прикупљање, обраду и публикацију грађе, али и најважније њено презентовање јавности. Па тако и у овом случају када се споменик од изузетне важности за историју Српске православне цркве и уопште историје Срба у средњовјековној земљи Павловића нашао пред уништењем није се јавила посебна брига државних институција за његову заштиту.

СРЕДЊОВЈЕКОВНА ЦРКВА И НЕКРОПОЛА ПОД СТЕЋЦИМА НА ЛОКАЛИТЕТУ ЦРКВИНА, БЈЕЛОСАВЉЕВИЋИ

Током 2008. године, без дозволе Завода за заштиту споменика културе РС, Комисије за заштиту споменика БиХ или урбанистичке сагласности, група грађана самоиницијативно, тешком механизацијом оштетила је комплекс цркве и некрополе на локалитету Црквина у Бјелосављевићима. Највећа разарања претрпјели су остаци средњовјековне цркве и стећци који су се налазили у близини. Том приликом на централном дијелу комплекса уништени су остаци темеља цркве, док је остали дио откривен и остављен без заштите и који већ 5 годину пропада под утицајем атмосфералија. Откривени остаци, од којих је највидљивија апсида цркве указују на постојање тробордне базилике, сасвим сигурно кориштене током 15. вијека, али могуће и раније. Истом приликом оштећен је и већи дио стећака, више од 10 комада који су избачени из свог првобитног положаја, а кости покојника којe су лежали испод су дислоциране и данас пружају веома ружну слику о локалитету и нашем односу према прецима и покојницима. Стећци који су откривени и оштећени приликом механичке деструкције локалитета нису били раније евидентирани јер су се налазили испод површине и откривени су нови облици и украси на истим. Најзначајније форме су монументалне плоче које индицирају на сахрану црквених великодостојника у оквиру црквеног дворишта. Археолошка истраживања на цркви ријешила би дилему око датовања цркве, облика и намјене, али прије свега спријечила би даље пропадање сакралног комлекса.

Гласинац се у писаним изворима спомиње при пут у даровници босанског Краља Дабише 2. јуна 1394. године и то у контексту побједе босанске војске над Турцима у бици на Гласинцу . Гласинац се помиње у дубровачким изворима најчешће тачно под називом (Glasinac, Glasinacium), али понекад и као Glassinaca, Vlassinez. На његовом подручју, у првом реду, среће се црква у облику неколико формулација: до цркве на Гласинцу у Босни (ad ecclesiam in Glasinac in Bossinam), до мјеста званог Црква на Гласинцу (ad locum dictum ecclesiam de Glasinac), у Гласинац код једне цркве (ad Glasinac penes ecclesiam unam) и до цркве зване Гласинац (ad ecclesiam nominatam Glasinac). То значи да је на Гласинцу постојала црква која је највјероватније и сама носила назив Гласинац и била је добро позната у Дубровнику. Првенствене јер се у склопу цркве или у њеној непосредној близини налазила средњовјековна царина. Царина се у писаним изворима јавља истодобно кад и црква крајем 30-их година 15. вијека, када су се Дубровчани жалили војводи Сандаљу. У том период, иако дубоко у земљи Павловића, царина на Гласинцу била је под управом војводе Сандаљ. а касније и његовог синовца војводе Стефана Косаче. Још је далеке 1891. године Ђ. Стратимировић убицирао је наше мјесто Црквина као мјесто на коме се налазила црква Гласинац.

Oко саме цркве током 14. и 15. вијека подигнута је велика некропола под стећцима, данас је видљиво нешто више од 300, али њихов број током 15. вијека прелазио је 500. Број је можда и већи имајући у виду да је приликом недавне деструкције откривен један број стећака који се налазио испод површине. Један дио стећака уништен је приликом градње пута Соколац-Рогатица од стране Аустро-Угарске управе, док су други уништени од стране радозналих копача за благом.Уништен је и једини стећак са натписом који је гласио „сјече ками Владимир а писа Митро(и)ћ“.

Иако писани извори нису тако бројни за Гласинац. Споменици материјалне културе указују на другачију слику. Густа мрежа праисторијских градинских насеља почев већ од бронзаног доба преко гвозденог доба указују на Гласинац као мјесто погодно за живот. Моћ праисторијских првака била је концентрисана око узгоја стоке, а услови на Гласинцу били су иделни за испашу. Римска освајања на Блакану нису мимоишла ни подручје Гласинца. Читава регија била је укључена у оквире провинције Далмација, док је Гласинац локално припојен агеру већег насеља на подручју данашње Рогатице. Спорадични налази античких споменик указују да су на Гласинцу постојали остаци мањих римских сеоских и господарских имања. Рановизантијска управа оставила је више материјалних остатака, првенствено ријеч је о утврђењу на Хрељином граду који је контролисао пут преко гласиначког поља, важну саобраћајницу и током византијског периода. Период управе Србије, а касније и Босне оставио је више материјалних остатка, укључујући остатке мањих утврђења на Витњу и Шенковићима и бројне веће и мање некрополе под стећцима.

Важност овог пројекта је велика јер свједочи о континуитету идентитета православног живља, али и даље за разумјевање живота и духовност у средњем вијеку.

TУРИСТИЧКА ПРЕЗЕНТАЦИЈА КУЛТУРНО-ИСТОРИЈСКОГ КОМПЛЕКСА

Kултурна баштина својом разноликошћу, бројношћу, вриједностима, значајем и распрострањеношћу представља велики потенцијал за развој услужне привреде, које има важну улогу за локални и национали друштвено-привредни развој (запошљавање, приходи заједници, подстицај развоја других привредних и друштвених дјелатности и др.). Осим важности за привредни развој, привреда утемељено на културној баштини придоноси стварању симболичких вриједности и његовању идентитета. Тржиште за производе и услуге које се темељи на културној баштини има велики, досад незнатно искориштен потенцијал.

Један од проблема у валоризацији споменичког потенцијала јесте неадекватно презентовање постојећих података. Највећи број података о споменицима, како општине Соколац тако и осталих општина широм Републике Српске, не може се наћи у електронском облику што представља велики проблем и у коришћењу, и у презентацији. Презентацијом споменичког блага путем веб сајта, подаци би најширој јавности били лако доступни и атрактивно представљени. Такође, туристичка понуда општине Соколац би добила још један важан сегмент у својој понуди. Презентовање подака могуће је о оквиру општинског сајта или туристичке организације града Источног Сарајева, али сасвим сигурно и сајта Митрополије дабробосанске, као споменик од изузетне важности за историју Српске православне цркве.

Политика заштите и очувања културне баштине углавном је усмјерена на то да препозна, региструје, обнови (рестаурира и конзервира) и чува културна добра, те да их представи јавности. Циљеви, мјере и организација фокусиране су првенствено на функције заштите и очувања. Притом се култура баштина у цјелини, али и културна добра, готово не перципирају као важан развојни потенцијал, као ресурс за привредни развој не само локалних заједница и регије, него и државе у цјелини. С друге стране, при привредном, друштвеном и духовном кориштењу културне баштине за сада доминирају интереси различитих корисника без довољно сензибилитета и одговорности за њезино очување и заштиту. Због тога се морају јасно дефинисати циљеви и механизми којима се са једне стане штити културно добро, а са друге користи потенцијал истих. То значи да треба створити услове да се прихвате и остварују сви облици кориштења који ни на који начин не угрожавају културну баштину, него придоносе њезином очувању и доступности. Истовремено, то значи да се не смије спутавати и онемогућавати кориштење културних добара и културне баштине кроз нове иновативне форме.

Културна баштина темељ је идентитета заједнице. У вријеме глобализације, која доноси опасност од униформности културе, очување локалне/регионалне националне баштине представља темељ очувања културне разноликости. Досадашња искуства показала су да су многи објекти кутурне баштине на подручју РС још увјек незаштићени, односно да пропадају јер је свјест грађана о важности културне баштине за друштво још увјек релативно ниска. Често свијест о важности баштине расте са привредним кориштењем културних добара.

Некропола под стећцима на локалитету Црквине спада у највеће средњовјековне некрополе земље Павловића и шире. За разлику од већине некропола које се данас налазе на прилично неприступачним мјестима, или су мале и тзв. разбијеног типа, или су пак уништене у потпуности, некропола на Црквини је релативно добро очувана са бројним и типолошки разноврсним формама клесаних надгобних споменика. Лоцирана у близини френквентног магистралног пута, на брежуљку са кога се пружа видикивац на Гласиначко поље и као таква може постати туристичка одморишна тачка за путнике. Прије свега неопходно је поставити инфо таблу са основним кратким информацијама о датовању стећака, бројности, такође исте податке за црквени објекат. Додатни мотив за заштиту стећака представља и податак да ће од 2014. године стећци бити проглешени свјетским културним добром од изузетне важности и стављени на листу УНЕСКА. Откриће црквеног објекта уз некрополу отклања недоумице о стећцима као јеретичким тзв. богумилским споменицима и ставља их у домен православних хришћанских надгробних споменика специфичне регионалне форме, јединственoг одраза друштвеног статуса у средњем вијеку.

Културна баштина у јавности се често доживљава као статичан израз културе, а то потврђује и медијско прећење те теме. Медији се њоме не баве у већем обиму, а досадашња промоција културне баштине путем медија користила се програмима осмишљеним за узак круг специјализоване публике и није допирала до шире јавности.

Осим тога, потребно је јачати заговарање и лобирање за културну баштину; од стручњака за баштину, регионалних и локалних заједница те цивилног друштва очекују се појачане активности промоције и презентације кулурне баштине како према дражавним и општинским институцијама тако и према широј јавности.