У петнаестом децембарском дану 2007.године, овоземаљски живот напустио је Раде Паунић. Отишао је у вјечност, тамо гдје праведници почивају, а онима који су га познавали оставио много тога због чега ће се памтити и чувати у сјећањима.
При спомињању његовог имена, неизбјежна асоцијација су фудбал и соколачки стадион „Бара“, на коме је провео највећи дио свог живота. Скоро шест деценија Раде је друговао са „Баром“, и клубом који је свом граду даривао много радости. Био је члан оне прве генерације „Гласинца“, сложне фудбалске породице, која је 1949.године ударила темеље из којих је никло стотине фудбалских занесењака подно Романије. Играо фудбал и дружио се са Жарком Копривицом, Карлом Пласом, Ивицом Баковићем, Мирзом Тафром, Живком Стокићем, Мишом Гутаљем, Мијом Копривицом, Душаном Радисављевићем и другима, чија је имена у „фудбалској пензији“ помињао уз сузе и гласне уздахе.
Као фудбалер био је препознатљив по чврстини, фанатичној упорности, бескомпромисности, срчаном приступу игри. Прилично касно, у 25.години живота, ушао је у фудбал. Други свјетски рат и вишегодишње поратно војниковање, криви су за то. Но, и поред тога, остаће запамћен по много што га је разликовало од других у његовој генерацији. Дуела се мушких није плашио. Знао је бурно реаговати на неправду фудбалских судија. Често помињао оно што је урадио на утакмици у Фочи, када је дјелилац правде досудио пенал у корист противника. Била је то чиста неправда. Раде није издржао. У тренутку када се играч спремао да упути лопту са 11 метара, Раде га је предухитрио и фудбалска лопта нашла се у водама Ћехотине. Наравно, услиједила је казна – пут ван терена. Другачије није ни могло на неправду да реагује срце праведника.
Коначно је „окачио о клин“ 1952.године. И од тада „Гласинац“ му је био други дом. Био је у управном одбору, бринуо се о опреми и топлим напицима након утакмица и тренинга на гласиначким ливадама. Први је Сокочанин, који је, радећи у фудбалу, зарадио пензију. Десило се то 1980.године. Ко зна када ће, након њега, неко други то доживјети у малом граду.
Са својом супругом Рајком, племенитом женом, која је у саобраћајној несрећи изгубила живот 1976.године, изродио је петоро дјеце – кћерку Борку и синове: Бора, Миша, Бранислава и Мирослава. И његови синови, осим Бранислава, оставили су снажне трагове на „Бари“ и у „Гласинцу“, били су на мети јаких клубова, играли и у прволигашким екипама, али, више од свега, вољели дружину у којој су научили прве фудбалске кораке. Генетски код био је јачи од судбине.
Раде је у позним годинама осјетио и оно што човјек, кажу, понајвише жели да доживи – рођење унука и праунука. Осморо унучади и троје праунука деку ће да памте по доброти и топлини којом их је обасипао.
И када је здравље почело да попушта, стадион „Бара“ био је мјесто на коме се најљепше осјећао. Доживио да „Гласинац“ стаса у клуб вриједан поштовања, да добије своју клупску зараду, терен за дивљење, тартан стазу… Све те подвиге је пратио и у њима уживао. И старачке дане лакше је носио испуњен срећом његовог „Гласинца“. Ни један спортски догађај није могао проћи да га не погледа са трибина или са балкона клупске грађевине. Пратио је и последњу утакмицу „Гласинца“ у јесен 2007.године, када су Сокочани славили побједу у сусрету са комшијама – екипом рогатичке „Младости“. Када га је његов син Боро питао, прије почетка поменуте утакмице, да ли може доћи на стадион, он је одговорио: „Не могу, сине, али морам“. Ове ријечи најснажније говоре колико је Раде волио „Гласинац“ и фудбалску игру. У тој количини љубави, вјерујем, нико га неће моћи надмашити.
У шеснаестом децембарском дану 2007.године, тиховао је стадион „Бара“, покривен ледом и снијегом. Стала је фудбалска лопта. У старом Градском гробљу, поред „Романијске Лазарице“, окупиле су се све генерације фудбалског клуба, родбина, пријатељи, познаници, па и они који старину Рада нису ни познавали. Кроз прохладно недјељно поподне просули су се звуци црквених звона, појање свештеника Милорада и молитве за душу праведника. Потекле су и сузе, али јачи и гласнији био је понос на лицима тужног скупа.
Умро је Раде, на ногама, на рукама својих синова. Ни јекнуо није старина. Ни смрт га није могла уплашити и понизити. Лака му била романијска земља. Због оног што је у овоземаљском животу учинио, заслужио је да другује са анђелима у рајским насељима.
