Поводом 15.фебруара,Дана државности Републике Србије, Генерални конзулат Србије, у сарадњи са Републичким педагопким заводом Републике Српске, расписао је конкурс за прозне литерарне радове на тему “Шта то Србија треба да зна о мени“.
Литерарни рад Анђеле Ковачевић,ученице 4. разреда гимназије,изабран је као један од 10 најбољих прозних радова средњошколаца из Републике Српске.
С обзиром на то да је Анђела послала и пјесму о истој теми, независна комисија ју је наградила специјалном наградом, а СШЦ “Василије Острошки“ добио је посебно признање. Анђела Ковачевић, њен ментор професорица Сузана Пржуљ и директор СШЦ “Василије Острошки“ Жарко Ковачевић позвани су на пријем који организује Генерални конзулат Србије у Бањалуци,22.фебруара 2017.године.
Том приликом биће уручене награде ученицима, представљени детаљи њиховог боравка у Србији и утврђен термин путовања.
ШТА ТО СРБИЈА ТРЕБА ДА ЗНА О МЕНИДрага мајко, Прошло је већ три мјесеца откада сам отишла са Романије. Београд је диван. Све ми се овдје допада, али људи су оно што ме брине. Кад год се представим, кажу: “Босанка.“ и окрену леђа. Смију се и збијају шале на мој рачун. Tешко ми је, мајко, јако ми је тешко. Какво је ово вријеме? Какви су ово људи? Нисам вјеровала да је могуће бити странац међу својим народом. Душа ме заболи свакога јутра. Пробудим се и умјесто младалачког полета у мени се јави несхватљива туга. Осуђена сам да се као вук самотњак борим са свим недаћама које живот са собом носи. Када сам прешла Дрину, мислила сам да долазим међу своју браћу. Да ли је могуће да Србија, мајка, не прихвата своја чеда? Ми смо један народ. Веже нас нераскидива спона коју вијековима нико и ништа није прекинуло, а знам дa никада неће. Помало су несхватљиви то достојанство и понос који красе сваког Србина. Велики смо ми и славан народ. Одмалена, двоглави орао и четири слова С урезана су у наша срца и представљају нашу звијезду водиљу. Браћа нас зову Босанцима, а не знају за сву нашу патњу. Да ли ће ико икада моћи да схвати тугу невиног дјетета које ноћима слуша мајчино јецање за вољеном браћом коју јој је рат однио. Прогоњени смо и мучени, али смо издржали. Црквена звона се никада нису угасила. У најтежим тренуцима за наш народ, мило звучање црквених звона је у напаћеним душама будило вјеру и наду у боље сутра. У давна времена, и наши су се преци борили за исту ову Србију. Зар постоји разлика између хлеба и хљеба, млека и млијека, осмеха и осмијеха? Вијековима душмани руше јединство нашег народа, трују неистинама и радују се српској несрећи. Није нас Дрина раздвојила. Србија ће увијек бити мајка, извор и темељ. За Србију куцају наша срца, њој хитамо и за њу се Богу молимо. Сјећам се, мајко, свих молитви које си ме у дјетињству учила, чеснице коју смо за Божић заједно спремале и бадњака, весељака, ког отац и брат сијеку у шуми уочи Божића. Пуца се и пјева, а радост и усхићење шире у ваздуху. Славимо српство и слободу. Па зар смо ми мање Срби од наше браће са оне стране Дрине? Српске лађе неће потонути нити ће се српске ватре погасити док у нашим срцима гори пламен српства. Чврсто вјерујем у то, мајко. С љубављу, |
Одлично, само да је послије знакова интерпукције куцала ,,размак“ и да научи како се пишу наводници, наравно и професорица – ментор.
Ovo je kucala redakcija sajta moj Starina Novače………spade ti u grupu ljudi koji pored tolike bjeline vidi samo crnu tačkicu
Lijepo napisan rad, ali naginje ka nacionalizmu, što nije baš pretjerano „ukusno“.